I opet taj šablon.

06:54 - Osećam grč u nozi, stežem se. Boli, boli, boli! Vrelina me obuzima i osećam jako peckanje. Mrzim kad znam da treba da je pomerim, ali taj čudan osećaj između bola i utrnutosti uliva nesigurnost i strah. Tako banalna stvar.
Grč prolazi.
Opuštam telo i u polumraku pokušavam da razaznam lampion na plafonu. 
Nespretno pružam ruku do noćnog stočića, napipavajući telefon.
Žmirkam i sreća me obuzima pri saznanju da je rano jutro. 

Šablon.

Nastavljam još 3 sata nemirnog sna. Valjda znajući da ću čuti jutranje zvocanje zašto moje biće ne bivstvuje ovog dana od 7 ujutru, nego od 9?
Zašto kada mora da se uči? Da se gura fakultet? Da se dobije diploma? Da se zaposli?
Posle 25e, naglo se sete da se treba i udati? Pa se sve pitaju da li ima dečko i potajno nadaju da već godinama imam neku tajnu vezu i da će uskoro venčanje?
Ne kažem da ih baš savršeno čitam, ali mi je jasno po kom principu svet funkcioniše.

Ustani, umij se, doručkuj, uči.
Ustani, umij se, doručkuj, idi na posao.
Ustani, umij se, doručkuj, spremi doručak mužu, idi na posao.
Ustani, umij se, doručkuj, spremi doručak mužu i deci, idi na posao.
Ustani, umij se, doručkuj, spremi doručak mužu i deci, odvezi decu u školu, idi na posao.
Ustani, umij se i umri.

I? Pored toga što ne znam ni šta smo, ni čemu služimo, niti ću verovatno za života to otkriti, tek šablon po kome su krojeni naši životi krije tešku svrhu?

Pa i onaj milijarder, sa nesrećnom šopingholi ženom, ćerkom kurvom i sinom probisvetom, ljubavnicom koja takođe stari i čeka zamenu će na kraju da crkne, j*bo mu pas mater.

I onaj za koga radiš i oni koji rade. Svi smo na kraju isti. 
Pokvareni ili naivni, lepi ili ružni, debeli ili anoreksični, heterogeni ili homogeni, koga boli uvo?

I pre sedam godina počelo je. 
Nezerelo shvatanje da život nema replay dugme. Nema ponovljenu misiju u GTA igrici. Nema umiranja i oživljavanja istog dana u istom gradu na nekoj klinici. K'o nova.
NEMA!

I pre sedam godina stalo je.
Sada rukama hrabro guram sve to iza sebe. Potiskujem. Zatvaram u kantu, na čiji poklopac sedam svom težinom. Molim "boga" da se ne koprca.
U poslednje vreme, mnogo više slušam, nego što pričam. Bilo to zbog gađenja od stava "Ćuti, ćuti malo!  Da ja nešto kažem!" ili zbog toga što slušajući mogu nešto i da naučim, a pričanje mi slabo kada donosi korist sa 19 godina.
Čuh sjajnu stvar: "Bolje pustiti ljude da rade ono što vole, da vole koga osećaju da vole, ne osporavati im ništa, nego ih pustiti da u svom nezadovoljstvu žive, živote uskraćuju i uništavaju."

I posle, sedeći na klupi od zarđelog drveta, posmatrajući neme prolaznike, pitam se da li ima smisla boriti se? 
Neki kažu "za ljubav se uvek treba boriti", s druge strane, borila bih se ja, da mi neko izdefiniše tu ljubav.
Da li se ona uklapa u šablon? 
Da li postojimo da bismo voleli? 
Ljubav je jedina neveštačka tvorevina koju ljudi svakodnevno koriste.

Zato, najviše mi se j*be za državu, politiku, međunarnodne organizacije, Obamu i njegovo prisluškivanje Merkelove, pardon - SVIH NAS!
I on će na kraju da crkne. Poput milijardera, nekog farmera, učesnika rijaliti šoua, srpskog seljaka, hrvatskog tompsonovca, Cece, deteta iz Kambodže, upucane žene u trudnički stomak iz Sirije, radnika u ukrajinskoj fabrici mesa, sudije Haškog tribunala, australijanca u pohodu na kengure. 
Apsolutno. 

Šablonu.

09:05 - Kroz sanjive oči posmatram odraz u ogledalu. Odraz mi nasmejano i veselo govori: "U utorak imaš vežbe, a do utorka 500 strana. Večeras ne izlaziš, a boga mi ni sutra uveče. Have a nice day."

"Have a nice day you too, odrazu."