Kako je interesantno suditi sopstvenim genima. Osvrnem se tako oko sebe ponekad, pogledam sve te ljude, mnogočlanu porodicu. Zgrozim se koliko nas stvari zapravo spaja. 
Zgrozim se svaki put kad prepoznam tu neku osobinu u sebi. 
Porodično smo skloni htenju za sažaljenjem. Mučimo se, radimo, trpimo, živimo neshvaćeni u pogrešnom vremenu. Poput neke aristokratske porodice 18og veka prepune previranja i intriga. Fuj.

Valjda imam tu srećno-nesrećnu okolnost što sam najmlađi član, pa možda imam taj dar da uočim sve kretenizme u genima i na vreme ih ispravim. A možda i ne.
Bes, ljutnja, gordost, prepotentnost. Da li su me zato napravili? Hoću reći, je l' to neki plan?
Fuj opet.

Sedeći u prepunoj 13ci koja se vuče po šinama starog železničkog mosta posmatram vedro nebo nad beogradskom Savom. Kroz glavu mi prolaze sve te fraze današnjeg dana..
"Najgore je kad voliš dve osobe u isto vreme." - Nehotice streljam sestru pogledom, ali odlučujem se za varijantu napregnutosti i pokušaja razumevanja. Odogovaram smišljeno - "Zaista?" 
Izgleda da nije shvatila da je to bilo retoričko pitanje i prigovor na količinu gluposti koju mi je do tada isrpičala. Pomislim kako od sebe stižeš da voliš još dvoje!?!?
Smejem se u sebi, ali buni se onaj deo mene koji neizmerno voli i poštuje svoje bližnje kakvi god oni bili.
Dva sukobljena lica u meni. Jedano prekorno gleda drugo dok ono pokušava da se opravda - samo me, ponekad, ispunjava osećaj netrpeljivosti prema njihovom sebičluku i kratkom domenu interesovanja za bilo šta što prevazilazi granice nevidljive aure njihovog bića.
"Da, ne daj bože da to ikada doživiš." - nastavlja po starom. Kao i uvek, odlučujem da se pravim da ne znam kako je to. Detalje svojih "ljubavnih problema" čini mi se nikome ne pružam na istančan uvid. Koga briga?! Mene ne zanima da njih bude briga. Mene ne zanima da iko bude svedok toga. Bar ne neko ko će smatrati da ima pravo da tu nešto sudi, dodaje ili oduzima. Savetuje, u najmanju ruku. 
Ja o svome mudro ćutim. Ili tu mudrost ipak prati i strah. Nije svakodnevno. O ne, nikako! Nije ni približno uobičajenom, naprotiv. Neostvarivo je, i ponekad vrlo tužno.
Ponekad - koliko da zaboli na sekund i nestane. 
I tako sedam godina, za mojih devetnaest.
Kako ona misli da ja mogu, zaboga, išta da razumem? Hm.
Tramvaj veselo juri pored Ušća, jedinica za to jurišanje = srpska brzina, posmatram prepun ulaz u Šoping centar Ušće. Na plus 20 stepeni, pod vedrim nebom, najčešće slobodni dan u nedelji - subota i ljudi hrle u klimatizovan i veštački, gotovo hermetički zatvoren prostor? U šoping? Rekla bih da je pre u pitanju neka socijalka od koka kole, ili big mek obroka, kao povod za neko "spontano" viđenje. 
Sve je postalo tako apsurdno. Toliko apsurdno da mi se uz jezik ka vrhu penje priča koju tajim sedam godina. Priča koja bi podelila ljude. Koja bi se sama popela na stub srama, a meni okačila omču oko vrata u nadi da će druga polovina ljudi protestvovati da mi je strašni ljudski moralni sud skine. 
Živimo u dvadeset prvom veku, tako kažu, zar ne? Najprogresivnije ljudsko doba, tehnologija, nauka, kosmos.. Bla, bla. Imaju li oni uopšte pojma da će nas neko kroz vek ili dva posmatrati kao mi indijske kaste danas? I da je to dovoljan dokaz da oni zapravo nemaju blage veze ni šta je bilo, šta je danas, a šta će biti. Ako mene pitate, volela bih da ovu zemlju ljudi prenasele i da im njihov sebičluk, nedostatak empatije, volja za isključivo svojim uspehom i dominacijom dođu glave. Da bog da se jedni drugima svugde popeli. E tako!
U to, ulazi baba se tri kese i velikom torbom, pogled poput strelice pikada zabada pravo u tramvajsko sedište na četiri metara od nje. Gazi baba preko deteta, gura devojku sa slušalicama u ušima i čoveka osrednjih godina sa naočarima nabijenih skroz do čela povuče za rame i kaže :"Meni je potrebnije."
Zavidevši devojci koja poseduje slušalice i tugujući za mojim beskorisno ostavljenim kod kuće, mirim se sa sopstvenim svedočenjem onoga od čega gledam da pobegnem kada god pređem kućni prag. Znam da je to jednako moguće kao Kihotovo jurišanje na vetrenjače. 
Možda treba da se zahvalim što unutar praga to nije skrojeno još intenzivnije.
Znam da između crne i bele postoji mnogo nijansa. Ali pošto nijedno nije boja, onda je do nedostatka svetlosti.
Do pre sedam godina, svetlost i ja smo se mnogo voleli. Toliko da je uspela da me zaslepi, da me godinama drži u transcedentalnom stanju svesti. Gde mi ja pamet bila?
Sada je svet samo siv. Relativnost, nit' smrdi nit' miriše. To između smrada i mirisa, ili ti polusmrad - predstavlja zlatnu sredinu za Aristotela.
Grohotom se nasmejah, setivši se Pere, profesora filozofije iz gimnazije. Zgrozio bi se nad mojim zaključkom i zapitao nad mojom sudbinom.
Možda je i upravu, šta ja znam, zapravo.
Odlučujem da se posvetim razmatranju armatura sivih zgrada Novog Beograda, pokušavajući da zanemarim veš koji se suši okačen po terasama sa kojih otpada malter. Sve u stilu a la devedesete i zgrade Generalštaba a la dvehiljadetrinaeste. 
Gotovo da se apsolutno ništa ne menja, sem mog pogleda na svet