Prašina. Radna površina prekrivena tim priljavim atomima. Neonsko svetlo stone lampe zaslepljuje mi već mutan pogled. Termos od proteinskog šejka udobno krasi neurednu idilu posmatrajući me sa prekorom. Nisam trenirala tri dana. Čak mi i torba od treninga stoji neraspakovana pored kreveta. Nastupio je totalni haos.
Zanemarljujem činjenicu o nastupajućoj kolokvijumskoj nedelji i rešavam da otvorim blog. Po ko zna koji put. 

Dugo nisam čula to uzbudljivo lupkanje prstiju po tipkama na tastaturi. Prsti su se nekada radovali tom dodiru. Žurili. Ceo dan smišljali nizove slova na razne teme. Kako idem starija, postaju sve ravnodušniji. Želja isčezava, inspiracija odumire, a stil se razliva, meša, gubi.. miri sa početkom svog kraja.

Studiram međunarodne odnose na političkim naukama u Beogradu. Eto interesantnog podatka, neverovatno bitnog. Kao i onog da mi najbolji drug studira poljoprivredu. Da oboje živimo u glavnom gradu Srbije. Da se prilično razlikujemo. Da mi se sviđao dok se nije zaljubio u mene, ili dok bar to nije pokazao. Jedne prilike mi je čak rekao da se nismo upoznali kako je sudbina planirala, odnosno da ga je ipak naterala da mi priđe negde, boji se da nikad ne bi prišao tako namrštenoj osobi. Grohotom sam se smejala. 
Mislim da i dalje ne razume zašto se mrštim. Ni ne pretpostavlja kada ga prekoravam za to nerazumevanje, da posredi nisu nikakvi patetični razlozi, napaćen život i prezrela mladost devojke od 19 godina. 
Zapravo mrštim se, jer sam iskustveno naučila da osmeh krije mnogo više od namrštenog lica. A nekad' je i nesvesno, misli prave zbrku i teško mi je da ih rasčlanim iskežena. 
Mrzim glupost, ograničenost, površnost. Mrzim foliranje. Odista, ako postoji nešto što na ovom svetu mrzim to su opisna polja na blogovima, pojedine ljudske osobine i boranija.
Što tek tu boraniju mrzim. Joj.

"Najveći uspeh na svim životnim poljima, naročito poslovnim, jer vas to najviše i zanima, postižu ljudi koji dobro upravljaju svojim međuljudskim odnosima." To je rekao pametani Bešić, profesor na mom fakultetu. I jeste da je ispropagirao američki sistem studija, na kome je pohađao kurs koji ga je naučio ovom formulom, i jeste da taj isti američki sistem studija stvara tone onih koji na mapi pokazuju Australiju kad ih neko pita da li znaju gde se Francuska nalazi. Ne mogu da kažem da nije bio u pravu. Pored njega i moje majke koja je studirala psihologiju, teško da mogu da zanemarim međuljudske odnose. Ali nekada mi teško pada sve što uz njih ide. Kako mi se zvezde naklone prethodne noći, tako sutradan uživam u čarima tehnike i najvišoj frekvenci muzičkog plejera izbegavajući i bliske ljude po autobuskim stanicama, hodnicima i prostorijama faksa. Da li mi to zameraju? Jebem li ga.

Ako se ne zgrozite opštim utiskom da skačem sa teme na temu, možda i uvidite da moje misli i nisu takva neugledna svota ispraznih reči.

Haos koji nagriza sve površinske delove moje sobe, knjige koje nisam otvorila i telefon koji vrvi od poziva na provod u petak uveče, me ne nagoni da napišem išta bolje od ovoga.
Svako ko se izgubi, posle nekog vremena, pretrpljenog stresa, nađe svoj put, zar ne? 
Ja svoj nazirem tu i tamo, ali mi ne deluje poznato. Bojim se da zakoračim.
Da li je moj drug u pravu kada kaže da ne smem da se mrštim? Da odbijam? Da se vraća sve što drugima uradimo? Da li sam kriva što mi se više ne sviđa, samo zato što mi je kao i mnogo toga u životu, pružen na tacni? Ili zbog nečeg drugog? Znam da na to ne smem da se žalim. Da li je Bešić hteo da pomogne ili odmogne svojom formulom? Da li treba da budem "overthinked girl", preopterećena pitanjima da li činim dobro ili loše drugima? Da li ti "drugi" uopšte primećuju to?
Znam da u najmanju ruku to sve deluje banalno, ali zar nije to suština svega? Ljudi oko nas. Brinete se oko posla. Za koga radite? Zbog koga radite? Da se obogatite i obezbedite sebi siguran život do kraja istog tog samo vašeg života? Ne.
Neki se bogate da bi zadivili druge i ulili strahopoštovanje, neki da bi svojoj porodici obezbedili život. Neki, oni ređi, da bi doprineli "nauci", naprotiv, da bi se proslavili i da bi ostavili tobože trag, da im se dive i savremenici i nadolazeći. Sve se vrti oko drugih ljudi.
Zbog koga skrivate mane dokle god možete, a busate se u grudi svojim vrlinama? Zbog koga navlačite osmeh i kada vam do osmeha nije? Zbog koga devojke prelistavaju modne časopise a momci dižu i po 200kg iz mesta? Ne kažem da su drugi primaran razlog svega što radimo, ali da su najbitniji - jesu.

Mirim se s tim, mada mi je i dalje mrsko, a vreme će pokazati i zašto..